"Доба руке" у ери модернитета

Примењени уметник Александар Ћеклић једини је међу нашим ствараоцима који објављује научне радове о историји књиговезништва. Он је студијски истраживао библиотеку манастира Хиландара па је један од ретких стручњака у свету и за византијски повез

Александар Ћеклић, наш уметник „примењаш", рестауратор старих књига и рукописа, књиговезац и дизајнер, не упућује нас само на повезаност и историјску условљеност ликовне и примењене уметности, или на повратак слици, шире речено уметности, као на могућност културног и друштвеног препорода. Он се ослања на старо и традицију на модеран начин. То је његов став, стваралачки кредо и теоријски сажет програм, израз носталгично схваћене стварности у којој духовни аристократи, дендији и волшебници трагају за другим светом.

Ова уводна напомена важна је управо зато што се у сумрак (пост)модерне уметности поставља питање да ли нас примењена уметност, која траје више хиљада година, може вратити духовном. Једна веџвуд ваза, древна јапанска шоља за чај или ренесансни накит, вреднији су од хиљаду неуспелих слика. Да ли у ери нових медија и футуристичке технологије има места за дела настала у „доба руке", како каже Јуре Микуж.

Висока технологија није увек прилагођена човеку. Секретарице се не осећају удобно у столицама пројектованим по свим ергономским принципима, а поједина традиционална афричка седала удобнија су од модерних и ближа су формули „Мање је више" коју је поставио Лудвиг Мис ван дер Рое, а примењивао Баухауз.

Примењену уметност неће надахнути кич у духу ретроестетике. Сећамо се неких других „бољих" времена и идеализујемо их, а савремени дизајнери електронику пакују у радио-апарате и каросерије из тридесетих и педесетих година. Носталгија је вечити изазов, али и одраз комерцијализације холивудске и модне индустрије.

Постмодерни мислиоци тврде да је све већ испричано, али се то може односити само на модерно доба. Након постмодернизма, проглашава се друга модерна или неомодерна, означава се крај историје, а потом се признаје да она ипак постоји. Мартин Хајдегер је настојао да промисли „друго почињање", повратак филозофије не античким мудрацима, већ ономе чему су они стремили. Велики заокрет, повратак традицији, није у европској култури остварен од ренесансе, а ренесанса није била неко научно акрибично или аналитичко истраживање антике, већ полет који је прожео све друштвене слојеве. Повратак слици након протестантског иконоклазма био је тако силовит да су осликавана седла и штитови, а Доменико Гирландајо је желео да градске зидине Фиренце украси и муралима.

БЕЗ ПРОШЛОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ

Но, вратимо се делу Александра Ћеклића. Попут многих стваралаца, он заговара повратак реду, хармонији и лепоти. Истражује тројединство лепоте, доброте и истине (пулцхрум, бонум ет верум), лепотољубље и добротољубље, који су можда само филозофски синоними Оца, Сина и Светога Духа. Истраживачи лепоте никада нису само аналитичари, увек су и „синтетичари" који ништа не заборављају. Није реч о насилном окретању прошлости, слављењу изгубљеног и увођењу принципа супротног од визионарског стремљења ка будућности. Два основна модела који одређују карактер и историју народа су повезани. Уколико превагне само један, лако долази до трагедије, сужења свести, еколошке или друштвене катастрофе. Ћеклић поручује да без прошлости нема будућности. Само на основу стваралачког односа према традицији у изворном смислу, (латински традитио значи предаја, предавање) може се разумети његов естетски принцип.

У том смислу су сликар Драган Мојовић и истакнути наши мислиоци Дионисије Дејан Николић и Богдан Лубардић промишљали идеју и појам надмодернизма. То је модернизам онтолошки изнад модернизма и постмодернизма. Из архетипске и концепцијске једноставности ове идеје потекла су нека од најбољих дела наше поратне ликовне и примењене уметности. Надмодернизам је исто што и привидно парадоксални модерни традиционализам или традиционални модернизам. То је био и захтев ренесансних мајстора и прерафаелита, чији је типограф, штампар и књиговезац, чувени Кобден-Сандерсон, далеки Ћеклићев узор. „Не постоји модерна или стара слика. Постоји само лоша или добра слика", говорио је академик и сликар Мило Милуновић. Кобден-Сандерсон је, у викторијанско доба неизвесности слободне професије, одбацио сигурност адвокатске канцеларије и посветио се књизи.

ЉУБАВ ПРЕМА КЊИЗИ КАО „ГРЕХ"

ceklic_aleksandarАлександар Ћеклић је рођен 1965. године у Ваљеву, а од 1992. године посвећен је повезу, премда је завршио Саобраћајни факултет. Ради класичне и модерне повезе, дизајн и рестаурацију књига. Његови радови налазе се код многих колекционара у земљи и иностранству. Добитник је награде „Глигорије Возаревић" у 2008. години коју додељује Библиотека града Београда за најбољег књиговесца. Ћеклић је приредио три самосталне изложбе, члан је УЛУПУДС-а и једини од наших стваралаца објављује научне радове о историји тог вида примењене уметности. Студијски је истраживао библиотеку манастира Хиландара, па је и један од ретких стручњака у свету за византијски повез. Књига је за њега више од предмета, страст и опчињеност, позив у бољи свет.

Неки средњовековни прелати проповедали су да је љубав према књизи грех. Емил Сиоран, кога сматрају највећим мислиоцем двадесетог века, а читао је и по шеснаест сати дневно, одговара им: „Књига има неслућену терапеутску моћ". За Ћеклића је књига много више од нечега што се прочита и остави. Она је, попут скулптуре, тродимензионална, а линије и боје је приближавају слици. Повез, преко чула додира, додаје још једну димензију.

Руски теоретичар Александар Генис у есеју „Чекић" пише о садашњој масовној производњи неупотребљивих псеудопредмета. Говори о чекићима у које може да се укуца ексер. Александар Ћеклић жели да предмету врати достојанство, да га отргне од трулости и пролазности полупредмета, произведених да се распадну и принесу као жртва планетарном ђубришту. Књига је сакрални предмет, основ три религије и западне цивилизације. Без повеза, њеног руха, она није предмет за око и руку, не задовољава чула и дух.

Суви жиг, дискретан потпис Ал. Ћеклић, утиснут на доњој унутрашњој страни корица, значи да је тај предмет посвећен, да се њиме бавио човек а не машина. Могуће грешке последица су чудесног трага људске руке. Православним језиком речено, то је „личносни", а не индустријски однос према књизи. У том духу у Александровом атељеу обнављају се и рестаурирају старе књиге, али настају и раскошни повези као у древна времена, са унутра обореним корицама, ручно везеним капителом, кожним резом, позлатом... Нису у питању стандардни, рутински радови вештог занатлије већ уникати сложене израде. У окретању старим занатима увек има нечег митског и тајанственог, отменог и идеалног. Занимљиво је да се Ћеклић поред бављења уметношћу повеза све више успешно окреће и комплементарној уметности марморирања хартије што је посебна област књиговезништва. У његовом раду истичу се модерни, живописни повези изведени са мноштвом боја техником кожног мозаика.

У ДРУШТВУ ИСТОРИЈСКИХ АВАНГАРДИ

Ћеклић је својим уметничким изразом на известан начин повезан са прерафаелитима, „Артс&Црафтс" покретом, бечким сецесионистима, мајсторима „Арт Децоа", „Wиенер Wеркстäттен", Пјером Легреном, Розом Адлер и књиговесцима из доба историјских авангарди. Сада ретроестетика има много шарма и бројне приврженике, али је њему страна свака комерцијализација. Његова уметност књизи враћа достојанство, уздиже је као култни предмет, драгоценост, како за оног ко је поседује тако и за оног ко је ствара. У доба опадања традиционалних уметничких облика, сликарства, скулптуре, цртежа и поезије, може се деловати посредно. Ћеклићево бављење сакралном геометријом, историјом повеза, односом руке и дела, тела и дела, заговарање аскезе као естетског принципа (што је у нашој средини први промишљао ђакон Милорад Лазић пишући и о исихазму књиге), захтев да уметник буде нека врста монаха – има за циљ да се, посредством књиге, уздигне човек. Идеал су иконе и анонимни мајстори који, повучени од света, предају људима дела с трагом божанског.

Високо постављени циљеви и идеали чине Ћеклића особеним уметником. Он ствара свечано и лагано, с вештином и са укусом, као естета. Сам се формирао као уметник у складу са девизом да геније сам себи крчи пут. Проучавајући историју и праксу старих српских и иностраних повеза, сакупљајући ретке књиге, пре свега оне о повезу и оне које су радили познати књиговесци, стално се усавршава у кругу првих и савремених уметничких решења, настојећи да споји две културе – ликовну и књиговезачку.

Александар Ћеклић трага за великом тајном књиге у тренутку када се она губи, оном која печати, узвисује и подиже слово. Давно је записано да на почетку беше Реч, а у словенским језицима да је слово слава. Зато је хришћански езотерик Емануел Сведенборг рекао да ће и на крају бити реч.

Објављено у магазину Печат: април 1, 2010

Пише Дејан Ђорић

Ви сте овде: Почетак Занимљивости "Доба руке" у ери модернитета