Спомен-плоча Глигорију Возаровићу

Спомен-плоча Глигорију Возаровићу

Извор: Вечерње новости

Изузетно уман, бескрајно радознао и фанатично радан, Глигорије Возаровић (1790-1848) оставио је иза себе велики и трајан белег. У обновљеној Србији био је први књиговезац, књижар, издавач, мецена... На месту где је држао своју књижару у Краља Петра 4, у среду у 11 сати биће откривена спомен-плоча. То је шеснаесто обележје у оквиру културног подухвата „Вратимо дуг писцима" који воде Министарство културе, „Вечерње новости" и општине. Рођен у Лежимиру на Фрушкој гори, за Возаровића се не зна где се школовао у раној младости, али је остало записано да је у Земуну извесно време радио као гостионичарски послужитељ.

Почетком двадесетих година 19. века дошао је у Београд, одакле се жељан знања отиснуо у „царствујушћу Вијену". Даривавши му 150 форинти, пут у Беч омогућила му је ћерка кнеза Милоша, Петрија У Бечу га је, према причи његовог касније великог пријатеља и кума Симе Милутиновића Сарајлије, прихватио Вук Караџић и уредио да се запосли код књиговезачког мајстора Јакоба Хермана. Даровит и спретан врло брзо је савладао занат, па га је Вук посаветовао да се врати у Србију .ЗБУЊЕНИ ТУРЦИ НА вратима своје радње Возаровић је, као знак занимања, поставио књигу која је висила. То је посебно збуњивало Турке о чему је немачки путописац Ото Пирх по повратку из Београда 1829. оставио запис: „Комичне су погрешке у које упадају Турци, не знајући шта управо ради (Глигорије).

Књиговезачки занат је ван домашаја њихових појмова. Књига која виси, стаклени прозори на дућану, заводе их сваки час те улазе, једни у мисли да је ту некакав вешт ђаур који оправља покварене сатове, други да је нека нова берберница." Возаровић га је послушао и тако се дефинитивно настанио у Београду где је 1827. отворио књиговезачко-књижарску радњу, која се налазила одмах крај тадашње Ећим-Томине кафане, данашњег „Знака питања". Био је то, како је забележено, „мали један дућанчић у који се, на неколико камених степеница, унутра улазило", а чији су прозори имали стаклена окна што је за оно време била изузетна реткост. Млађани књиговезац одмах се показао као мајстор првога реда.

Искусни библиофили и данас познају његов рад по специјално припремљеној кожи у црвеној кадифи добављаној из Беча и по финој изради. Иако је употребљавао најједноставнија средства, као што су канап, туткало, восак и жицу, књиге које је радио представљају трајно коричарско достигнуће. Врхунац свога умећа достигао је радећи за Државну штампарију (Књажеско-србску типографију) због које је једно време, када је измештена из Београда, живео у Крагујевцу. Врло брзо, међутим, Возаровић је увидео да се од књиговезачког посла тешко може живети, па је у истом „дућанчићу" отворио прву праву књижару у обновљеној Србији, која је за кратко време прерасла своју намену. Било је то, према речима Тихомира Р. Ђорђевића, „зборно место људи од књиге". Под овим кровом, као у некаквом књижевном салону, окупљали су се Сима Милутиновић Сарајлија, Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Јоаким Вујић, Лазар Арсенијевић Баталака, Цветко Рајевић, Јован Хаџић, Димитрије Тирол, прота Матеја Ненадовић, Алекса Симић, Јован Стејић, Јанко Шафарик, Димитрије Исаиловић... лекари, адвокати, официри и други најугледнији грађани. Из тог културног центра Београда ускоро су се појавиле и прве објављене књиге по којима је Возаровић постао и први самостални издавач у Србији.

Ви сте овде: Почетак Актуелности Спомен-плоча Глигорију Возаровићу